Uživanje u muzici sa kohlearnim implantom

Da bi slušao muziku sa boljim kvalitetom zvuka sa kohlearnim implantom, Karl Heinz Fuchs je smanjio razumevanje govora za 5% kada je podešavao svoj TEMPO+ procesor.

"I feel so broke up, I wanna go home!" čuje se sa mobilnog telefona. Poslednji akordi pesme Beach Boys-a još uvek nisu gotovi, a već se preko njih paralelno čuju i glasovi grupe The Tremeloes. Karl-Heinz Fuchs menja pesme ubrzano. "Baš ovako sam podešavao i svoj audio procesor. Na kraju sam menjao od jedne pesme na drugu, podešavao gore i dole da nađem šta mi odgovara. Tek nakon toga sam polako radio fina podešavanja. Nakon godinu i po, slušanje muzike je postalo bolje i ja sam mogao da prepoznam izvođače odnosno da razlikujem između originalne verzije i obrade."

Karl-Heinz je bio prosečan slušalac muzike pre nego što je izgubio sluh u 33.godini. "Slušao sam muziku u diskoteci ili na radiju." Radio je nešto što je ovaj trenirani bravar i instalater veoma često koristio kada je provodio leta na terenu i 3 meseca na radu u Tirolu i u Vorarlbergu. "Od Bregenca do Insbruka i Vergla, program na radiju pod imenom "Autofahrer unterwegs" (Vozač na putu, prim.prev.) je uvek išao u pozadini. "

Ali tome je zbog gluvoće došao kraj, barem privremeno. Iako je želja za muzikom bila stalno prisutna, drugi problemi su u tom trenutku bili prioritet. Mladom ocu nije samo nedostajala mogućnost da komunicira zbog gubitka sluha, već je patio i od neprijatnih vrtoglavica koje su bile rezultat Menijerove bolesti. "Nakon 15 godina bez sluha, odustao sam skroz od muzike. Radio je služio samo za skidanje prašine,, nije imao nijednu drugu funkciju. "

Muzika sa kohlearnim implantom: kako se definše uspeh?

Prvi kohlearni implanti omogućili su povratak sluha, ali je kvalitet zvuka i dalje imao mnogo prostora za razvoj. "Sve što sam čuo zvučalo je neprirodno, nekako kao glas vanzemaljaca u filmovima," Karl-Heinz se seća CI uređaja iz 80ih. Uživanje u muzici i dalje je bilo nezamislivo; ipak, tokom slušnih treninga u specijalnoj školi u Milsu (Tirol),takođe se vežbalo i razlikovanje visine tona. Bolje razlikovanje visine zvuka utiče na prepoznavanje glasova i razumevanje govora.

Terapeut je svirao ton ili kratku sekvencu tonova na ksilofonu. CI korisnici su onda morali da nađu taj isti ton odnosno tonove. Karl-Heinz danas opisuje ove vežbe sa osmehom. Tada je izgledalo više kao igra pogađanja. "Imao sam dodatni problem da je moj facijalni nerv time takođe bio stimulisan. Što je brža muzika bila, to se moje oko brže trzalo."

Ipak, sve se promenilo sa prelaskom na digitalni implant 1994. "Tada mi se i muzika vratila!" objašnjava izvršni direktor CIA. "Istina, nisam mogao da razumem skroz kao ranije. Ali kada mi se razumevanje govora vratilo na 100% nakon šest meseci, muzika mi je postala ponovo interesantna."

Prvo je uspeo da prepozna zvuk bubnjeva. "Nakon godinu dana, takođe sam počeo da razlikujem instrumente."

Originalna verzija

"Interesovala me je ona muzika iz vremena dok sam još mogao da čujem. Nisam imao pojma šta je došlo nakon toga," objašnjava kolekcionar, koji je do sada sakupio oko 4500 pesama iz 60ih i 70ih na svom USB-u. "Odabrao sam možda još 5,6 kompozicija nakon toga, inače me sve te tehno stvari nisu interesovale."

"Tada sam otišao i u Hartlauer (ime radnje, prim.prev.) i tražio da mi daju ploče. Ali mi se mladi prodavac smejao: jer ploče više nisu postojale. Sada si mogao da kupiš CD ili DVD." Tokom 20 godina, muzički svet se potpuno promenio. Ponekad je bilo teško prepoznati i poznatu muziku. "Ipak, bio sam potpuno pod uticajem originala. A sada su svuda okolo bile obrade pesama."

Isprobavanje muzike umesto muzičkog treninga

Ovoga puta nije bio na muzičkom treningu sa digitalnim implantom kao onda u Milsu, ali je sam eksperimentisao. "Otkrio sam da se podešavanja za muziku i govor razlikuju." U to vreme, raspon zvuka audio procesora je i dalje bio limitiran na 500 do 5000 Hz, i podešavanje za optimalno razumevanje govora je bilo naročito ograničeno za više tonove. Sa korišćenjem odvojenog programa za muziku, on je takođe bolje percipirao i više tonove. "Bilo mi je bitno da slušam muziku tačno," dodaje.

"Ali moj mozak nije mogao da razume govor tako brzo kada bih promenio program." U njegovoj potrazi za onim što on naziva "tačnom muzikom", Karl-Heinz Fuchs je doneo odluku: "Zapitao sam se, šta bi osoba sa normalnim sluhom uradila, pošto ona za slušanje koristi samo "jedan program" u glavi? Tako sam odustao od 5 posto razumevanja govora, da bih mogao da koristim isti program i za govor i za slušanje muzike."

Kolekcionarska strast

Pre nekog vremena, Karl-Heinz, danas već i deda i pradeda, uzeo je u ruke ponovo i svoju usnu harmoniku. "Dobio sam je od svoje majke kad sam bio mlad." Kasnije je svirao svojoj najstarijoj deci - sve dok nije izgubio svoj sluh. "Nakon što sam dobiio digitalni implant, počeo sam da sviram i mojoj mlađoj deci."

Ipak, harmoniku danas retko koristi. Umesto toga, ljubitelj starih hitova sluša muziku više nego ikad pre. "Morao sam da živim potpuno bez muzike čak 20 godina. Sada sam pokušao da ponovo složim u pamćenju onu muziku s kojom sam odrastao. Prvo na CD-u, a onda na iTunes. Imam oko 8400 muzičkih dela do sad i više od 16.4 gigabajta na USB stiku. Ali to je to, smeje se 72-godišnjak: "Zaboravio sam šifru za svoj iTunes!"

Pročitaj više o iskustvu sa muzikom i kohlearnim implantom ovde!