Ključna uloga roditelja u procesu rehabilitacije sluha kod dece

Nikoleta je mama sedmogodišnjeg Miloša i dvogodišnjeg Matije, koji su rođeni sa teškim oštećenjem sluha. Kod Miloša, gubitak sluha je otkriven nešto kasnije, kada je imao već 2 i po godine. Iako su roditelji posumnjali na gubitak sluha i ranije, kada nije reagovao na jako glasne zvuke, doktori su ih uveravali da on nema nikakvog problema sa sluhom i da bebe često žive u svom svetu. On je u međuvremenu našao način da nekako komunicira sa roditeljima i izvršavao je sve što su mu oni pričali. Kao beba, imao je i fazu gugutanja u razvoju govora i proizvodio je glasove. Ipak, kada su nakon 2 i po godine primetili da on i dalje ne progovara kao i da i iznova ne reaguje na glasnije zvukove, odlučili su da ponovo pokušaju da testiraju gubitak sluha. Iako su im lekari ponavljali da ga puste i da će sve biti u redu, oni su ipak bili uporni da nastave sa pregledima.

Kada je doktorka odradila timpanometriju, rezultati su bili zadovoljavajući. Ipak, kao proveru, ona je jako lupila iza njega, na šta se Miloš nije ni mrdnuo. Znak je bio jasan i mama nije htela da čeka ni minut više. U Podgorici i na klinici u Beogradu odradili su dalje pretrage i BERA test, koji su pokazali da je oštećenje sluha teško i ide čak do 90 decibela. Kohlearni implantat je odmah predložen kao rešenje za Milošev problem.

Ipak, kako se neke stvari znaju namestiti u pogrešno vreme, mama Nikoleta je srela par ljudi u trenucima kada je razmišljala o ugradnji kohlearnog implantata. Na klinici pored nje je sedela mama koja je sa njom podelila priču o svojoj prijateljici, čiji sin je uspešno uspeo da razvije sluh i govor uz pomoć slušnih aparata. Prvi plan bio je da Miloš slušni aparat nosi samo 6 meseci dok traju pripreme za operaciju, nakon čega bi se ugradio kohlearni implantat.

Kada se vratila u Crnu Goru, Nikoleta je odmah započela sa procesom rehabilitacije u Kotoru. Nakon što je saznala za još pozitivnih primera dece koja su sa slušnim aparatom uspela razviti govor, oni su nastavili sa nošenjem slušnih aparata i gotovo zaboravili na kohlearne implantate. Radili su sa surdologom i tako iščistili izgovor svih glasova, dok je mama dobijala i instrukcije koje je pratila za rad kod kuće. Napredak je bio vidljiv.

Odluka da se ugradi kohlearni implant

Ipak, tokom druge trudnoće, Nikoleta je primetila da komunikacija sa Milošem postaje otežana, i da mu je nekada za razumevanje potrebna i vizuelna podrška. Odlučili su da ga nakon 3 godine ipak implantiraju i iz ove perspektive, žale za time što to nisu ranije uradili. Iako su nakon operacije imali određenih zdravstvenih komplikacija zbog infekcije kliničkom bakterijom, uspeli su sve uspešno da prevaziđu i odmah su započeli sa rehabilitacijom u Beogradu. Za mesec dana uspeli su da njegovo implantirano uvo preuzme slušanje. Odmah je sve počelo da se razvija kako treba.

Na kraju su odlučili da ugrade kohlearni implant i da drugom uhu, radi sigurnosti. Nekada skidaju implant da čuju kako mu ide slušanje na kom uhu. Miloš je fenomen, koji je uspeo razviti sluh i govor do te mere da je stigao ispred svojih vršnjaka, i pored kašnjenja od 2 i po godine u kritičnoj fazi početnog razvoja govora. Danas je on učenik prvog razreda i najbolji je đak.

Mlađi sin Matija po rođenju je prošao screening sluha, koji mu je rađen mesec dana nakon rođenja. Test je odrađen neprofesionalno i mama je od početka imala sumnje i strepnju da on ipak ne čuje kako treba. Testirala je to kako u snu reaguje na određene glasne zvuke.

U Beogradu je defektologu rekla kako želi odmah da ga testira. On je imao nepunih godinu dana kada mu je otkriven gubitak sluha, koji je bio još izraženiji nego kod Miloša. Odmah je počeo sa nošenjem slušnih aparata. Kada je napunio godinu i tri meseca, postao je najmlađe implantirano dete u Crnoj Gori.

Prvih pola godine, mama je bila jako uporna jer smatra da je početni period u procesu rehabilitacije ključan. Kod Matije je sve išlo spontano i glatko – kao što bi išlo kod deteta bez oštećenja sluha. Da nema spoljnog, vidljivog dela procesora, niko ne bi mogao ni primetiti da Matija ima neki problem sa sluhom. Ima prirodnu i finu boju glasa i način izgovora, i uspeva da komunicira i na daljinu.

Uloga roditelja u procesu rehabilitacije govora

Proces rehabilitacije Miloša i Matije postao je svakodnevni deo Nikoletinog života. Ona posvećuje deci svaki dan, kako bi razvili svaki glas kako treba. To je deo njenog života i dan kada ne uspe vežbati sa njima je za nju propao dan. To dokazuje i brzina napretka, kada je Miloš nakon samo godinu dana sa slušnim aparatom uspeo stići svoje vršnjake. Sledeće godine, bio je već i napredniji.

Svim roditeljima koji je nazovu za savet ponavlja da ne čekaju ni dana sa rešenjem, jer je svaki trenutak dragocen. Takođe, sam odnos prema implantatima koje nose gradi se u porodici i bitno je da deca razviju samostalnost. Ipak, džaba svi saveti ako se sa decom ne radi aktivno i redovno. Nedovoljan je samo odlazak kod logopeda, već se mora uključiti i rad sa roditeljima. Nikoleta je prikupila dovoljno materijala za rad i pristupila je rehabilitaciji svoje dece kao učenju stranog jezika.

I sama primećuje razliku između sinova, mada je delimično i različit karakter kriv za tako nešto. Mlađi sin brže reaguje na sve, dok je stariji više u svom svetu. Ipak, Miloš je odličan đak i pohađa i muzičku školu, gde je počeo raditi pesmice. Normalno koriste i telefon u svakodnevnoj komunikaciji. Ponekad, kada je to potrebno, mama prilagodi brzinu, što je potrebno uglavnom za nove ili višesložne reči.

Nikoleta je danas ispunjena mama koja sa svojom decom radi na svim poljima i veruje da se trudom i radom sve može postići. Daje vetar u leđa svim roditeljima i kaže da želja i ljubav prema svojoj deci zaista pomažu da se prevaziđe svaki problem i da se sve postigne. Sve se može kad se hoće i zato samo hrabro napred u borbi ka boljem sluhu!