Bez prepreka za život sa kohlearnim implantatom
Dvadesetdvogodišnja Marija Tomović iz Podgorice studentkinja je završne godine Fakulteta za informacione sisteme i tehnologije. Govori engleski i kineski jezik, svestrana je i uživa u različitim aktivnostima, od sporta, glume, čitanja do kuvanja – i sve to uprkos teškom oštećenju sluha. Ovo je njena priča.
Kada je Marija imala tri godine, ustanovljeno joj je obostrano oštećenje sluha. Tačan uzrok nije poznat, ali se pretpostavlja da je nastalo kao posledica febrilne konvulzije (frasa), koju je Marija imala sa 19 meseci. Njen razvoj tekao je normalno do tog trenutka, a s obzirom na njenu inteligenciju i do tada dobro razvijen govor, oštećenje sluha je jako teško otkriveno.
Njena reakcija na komunikaciju sa drugima zbunjivala je sve oko nje. Marijina majka Slađana prva je primetila veće promene u ponašanju, jer je Marija postala razdražljivija, plačljivija i razvoj govora se usporio. Tu kreće borba njena porodice za otkrivanje tačne dijagnoze. Marijina majka je pokušala da dobije pomoć od različitih stručnih lica i defektologa, koji su je ubeđivali da je sa Marijom sve u najboljem redu. Međutim, nakon 6 meseci nailazi na specijalistu ORL, dr Lalevića, koji je jedini u tom trenutku imao aparat za merenje sluha i koji joj je ustanovio oštećenje sluha, koje je kasnije potvrđeno BERA testom na Kliničkom centru Srbije.
Na Kliničkom centru provode skoro dve godine, gde se Marija pripremala za redovno pohađanje škole sa timom na čelu sa doktorkom Brankom Mikić. Oštećenje koje je imala moglo je biti dobro pokriveno slušnim aparatima, tako da je uz redovnu posetu logopedu i rehabilitaciji, Marija krenula u školu. Međutim, kako je odrastala, oštećenje sluha je postajalo sve gore i dostiglo je 100 decibela, što spada u teško oštećenje sluha. Ona nije više mogla da prati nastavu, pa se njena porodica tada odlučuje da joj pomogne i prijavljuje je za ugradnju kohlearnog implantata.
Ugradnja kohlearnog implantata
Marija je još tokom rehabilitacije saznala za mogućnost kohlearne implantacije. Tada je imala prilike da upozna drugare koji su već imali ugrađen kohlearni implant. Ona je videla kako je njihov život jednostavniji, da s lakoćom komuniciraju i bolje pričaju. Poželela je da i ona jednoga dana bude kao oni.
2011. godine dobija svoj implant, i postaje jedna od troje dece koji su u Crnoj Gori prva znanično implantirana. Odluka nije bila laka roditeljima, koji su imali puno pitanja i strahova. Uz psihološku pomoć oni su se spremili za operaciju i proces uključenja. Bojali su se kako će njen organizam prihvatiti strano telo. Rad sa psihologom Lidijom Kapuci pomogao je svima, a najviše Mariji, koja je bila pripremljena i pozitivno reagovala na novi zvuk još od prvog uključenja.
Od tada, Marija vodi normalan život ispunjen najrazličitijim zvucima. Mogla je, kako sama kaže, da bude kao svi ostali i upiše srednju školu i fakultet koji želi, i da se bavi svim stvarima koje je ispunjavaju. Uspešan je student i bila je i na razmenama studenata u Americi i Kini. Zahvalna je na prilici da nosi CI, koji je napravio jako pozitivan uticaj na njen život, i omogućio joj bezbroj prilika koje sa slušnim aparatom ne bi imala. Zahvalna je i inspiriše druge oko sebe da ništa nije nemoguće i da se vrednim radom i trudom sve isplati.
Razlika u slušanju sa i bez kohlearnog implantata
Osim toga što je nastavu mogla neometano da prati, bez asistencije nastavnika, život je celokupno postao lakši. Sada je mogla da uživa u muzici, da čuje ritam i tekst, pa je polako počela da uči i domaće i strane pesme.
Prvo što je čula bila je reč „mama“. U nju je gledala kada su joj uključili zvuk, i čula je sebe kako izgovara „mama“ dosta bolje i jače nego ranije. Posebno je bilo lepo čuti mamin glas ponovo. Sa slušnim aparatima nije čula mnoge svakodnevne zvuke, kao što su zvuk motora automobila, zvuk vetra, kiše, grmljavine, što joj je bilo naročito uzbudljivo ponovo da sluša.
Novi život sa sluhom
Marija voli da inspiriše ljude oko sebe. Svima poručuje da strahovi i pitanja ne treba da ih sputavaju da naprave dobar izbor za sebe ili svoje dete. Na ovaj način, sebi ili svojoj deci možete pružiti neke nove prilike i šanse u životu, lakšu komunikaciju i mala svakodnevna uživanja, kao što je slušanje muzike. Marija je tako imala prilike da se oproba u glumi, gde je stekla samopouzdanje i poboljšala govor, kao i da pobedi strah da govori pred drugima. Trenirala je plivanje, uči da kuva i obožava da čita.
Ključ u svemu je dobra psihološka priprema, kako bi svima proces bio lakši i uspešniji, kao i da bi se svi strahovi otklone. Za Mariju danas nema granica, i ona podstiče i druge da ovu priliku iskoriste.